DAV (pesma)

Onog dana u Rosama, koji sam proveo sedeći u konobi, ispijajući kafe, slušajući i posmatrajući ljude koji su tuda prolazili, duže ili kraće zadržavali, ispijali svoja pića i nestajali negde, pa se posle opet vraćali i ponovo nešto ispijali ili jeli, pisao sam onu pesmu onoj konobarici, a u pauzama čitao pesme Vaska Pope. Ceo taj dan se pretvorio u isčekivanje večeri kada ću moći da pošaljem onaj mail, ali pošto je veče bilo još uvek daleko morao sam nekako da ispunim dan, a ispijanje kafa u hladu, čitajući i pišući činio mi se kao najpogodniji za to.
Te dve Popine knjige koje sam imao kod sebe, tog dana sam pročitao više puta, prelazio iste strofe, neke delove naučo i napamet. Skoro mi se nije bilo desilo da se u nekim pesmama u toj meri prepoznam, podsetio sam se na osećaj koji sam imao sam pre nekoliko godina kada sam se sreo s Matijinom "Verom", ili Brankovom "Uzalud je budim", kada sam čitajući ih mogao da se uživim i razumem svaki stih, da shvatim metafore i poređenja koja do tada nisam razumevao, iako sam ih čitao desetak godina ranije u gimnaziji. One su i tada bile "lepe", ali daleko od toga da sam razumevao njihov smisao i stanja o kojima su pesnici govorili. Vasko je bio moje novo "otkriće" tog dana u Rosama i uživao sam na desetine puta da preko jezika premećem "Patku", "Vrati mi moje krpice", "Predele", "Spisak", ushićenje je nastalo čitavši "Zev nad zevovima", a mrtvačka ukočenost i neverica prepoznavanjem svojih nekih stanja u "Igrama", naročito u "Pre igre" i " Posle igre".
Prirodna posledica nastalog oduševljenja je verovatno i pesma "U KONOBI", ali i pesma "DAV" koja je nastala sledećeg dana u Kotoru, u starom gradu, u jednoj diskoteci gde sam se našao nakon napornog dana lutanja po zalivu, traženju smeštaja, gladovanja i neprestanog isčekivanja reakcije na onaj mail, koji sam predhone noći ipak poslao, koju, uzgred, ni do danas nisam dočekao.
Kao po naređenju to prvo veče u Kotoru moralo se negde "izaći", pa završismo u starom gradu u nekoj diskoteci stojeći za stolom. Kiselog i nezainteresovanog lica posmatrao sam ljude koji su se tu zadesili, načine na koje se provode i izraze njihovih lica, pokušavao da prodrem iza njihovih očiju i čujem šta misle. Sve je bilo isto, hiljade puta viđeno u bilo kom gradu, sve je preslikano, nema ničeg novog, zabava po šablonu i onako kako je možda negde propisano da se zabavlja u 2008. ili bilo kojoj drugoj godini koja je bila ili dolazi. Još jedan deja vu.
Ipak, u jednom momentu pažnju mi je privukla neka gužva, pomerio sam se malo da bih video šta se dešava: stariji bračni par, koji je tu bio iz samo njima znanog razloga, na neki moderni techno hit, igrao je valcer, njegova desna i njena leva ruka ispružene i šakama čvrsto spojene, rasterivale su klinčadiju oko sebe, koja je brzo napravila krug u kome su njih dvoje skakućući plesali valcer. Oni što su stajali u krugu ismevali su ih i nisu mogi da veruju kakve budale su među njima, deca su bila zatečena. Nasmešio sam se načinu na koji je to dvoje iskazalo svoj protest protiv "modernih shvatanja" i načina kako se mladi danas "provode". Bili su mi simpatični, blesavi...
Tada primetih da mi se ide u wc, pogled ispravih u pravcu gde treba da stignem, negde unutra iza šanka, gde je bila najveća gužva i počeh da se probijam.
Nakon čekanja od petnaestak minuta ispred vrata "unisex" wc-a, jednog jedinog u celom objektu, nakon što sam propustio dve mlade dame koje su došle posle mene i jednog tipa koji je to s negodovanjem propratio, a stigao je pre mene, ušao sam da pišam. Otpuštajući kopču na kaišu u glavi mi se javilo "Bio jednom jedan.....DAV..."
Ostatak večeri u toj diskoteci proveo sam i dalje stojeći za istim onim stolom, nisam video ni čuo ništa oko sebe a u "notes" mobilnog telefona ukucavao sam stihove koji su mi se javljali. Narednih nekoliko dana sredjivao sam ih i nastao je DAV:


DAV
Vasku

bio jednom jedan dav
smešan i mislio je dobar
davao se
više kad ne treba
manje kad treba
i uvek ostajao sam
taj dav

uzimao se kad se davao
najviše onda kada je sebe imao najmanje
a najmanje onda kada je mislio da sebe daje najviše

i nije mu bilo bitno
ni kad
ni kome
jedino je bilo važno da se da

davao se zbog davanja

a kada su njemu davali nije znao da uzme
jer naučio je da od svega uzima ništa
a od ničega sve

davao je što ima
ali je stalno ostajao
bez onoga što nije imao
i tada kukao više nego da je ostao bez rođenog
prsta
ruke
oka
ili
jezika

i u svom tom davanju
razdelio je sve
i jedino mu je ostala
gola okrnjena glava
bez tela
i još jedino je hteo
za nju da nađe
neka ramena
na koja bi je mogao tako odvaljenu
da položi

ustvari
tražio je Davovsku sigurnu kuću
u koju je mislio da će ga primiti
samo ako se daje više i više
jer tako bi pokazao da je on pravi dav
i da zaslužuje da ga tamo prime
ali nisu
jer on zapravo nikome nije ništa davao
a oni su to dobro znali
pa su mu ispred nosa zaključavali vrata
isto kao što je i on mudro zaključavao svoje blago
koje nije davao

onda je njome udarao u njih
i sve ono što se s nje krunilo
jedva čekao da
deli naokolo naširoko
ali retko ko je pokazivao interesovanje
za te otpadotine

krunio se dalje smanjivao
krupio nestajao
pa kad više nije bilo ničega
ni te glave
ni onoga što će biti
ni onoga što je moglo da bude
ni onoga što nije bilo
nekim čudom
rađao se iz te svoje zlatne prekrupe
i postajao opet onaj smešni dav
s početka ove tužne priče

10.08.08.