TE PESME (pesma)

TE PESME

Ne, ti nemaš ništa s tim pesmama,
sada to vidim.
O, koliko sam ih se posle plašio.
O, te pesme, od kojih sam bežao,
a s kojima ti ništa nemaš

Kakvu mi tugu pružaše,
a ja je uzimao,
žedno i halapljivo upijao,
pa puštao da izbija iz svih šupljina
ubogog tela.
Te pesme,
koje sam zavoleo
i s kojima ti nemaš, ama baš ništa.

Te pesme, te tuđe pesme,
koje su moje,
s kojima ti nemaš ništa,
te loše pesme,
koje najviše vole oni koji nemaju s njima ništa,
ti hitovi,
ti pečati nekih godišnjih doba,
tačno određenih godina,
ti bivši lideri na top listama,
šampioni,
to ograničeno trajanje koje se otelo
i preraslo u večnost
zbog tih nekoliko sati,
dana,
provedenih u dva para ušiju
zaglušenih životinjskom strašću u nameri
da pojedu jedno drugo.

Ostale su te pesme,
još jedino one,
i još ponešto,
ali ti nemaš ništa s njima,
one su moje
više nego što pripadaju svojim tvorcima.

oktobar 08.

ŽMUR (pesma)

***

Najviše volim da te gledam dok žmurim
jer kad si blizu
i kad je dan,
jer kad si ispred mene
a oči mi otvorene širom,
obnevidim!

mart 08.

SUSRET (pesma)

SUSRET

sreo sam opet onu što ne postoji
i opet je nisam prepoznao
kad je to lice prišlo i poklonilo osmeh
kao avet da sam video
strah me obuzeo jak

otišla je i meni su opet ostale samo oči
koje me gledaju kad god da zažmurim
ne odlaze nikad
tu su, gledaju me, gledam ih
i neće da odu.

april 08.

GRAD (pesma)

GRAD

Po mirisu sam prepoznao jedan grad
u kome sam nekada živeo,
koji ne postoji više,
a i ja koji je u njemu živeo,
umro je odavno.

april 08.

MOJA SI (pesma)

MOJA SI

moja si kao što je moje nebo iz koga je onda padala kiša,
koja je isto toliko moja kao i ti

moja si kao i ceo svet što je moj,
jer ponovo sam počeo da ga volim onda kad sam zavoleo tebe

moja si manje nego što sam ja tvoj

april 08.

BUĐENJE (pesma)

A proletos sam se bio kao probudio...


BUĐENJE II

Jeleni i Jovici

probudio sam se i
seo na krevet
svaki pokret koji pokušavam da napravim
stvara jak bol
tako da
iako budan
izbegavam bilo kakve
pokrete
žedan sam
ali ne toliko da bih ustao
do kuhinje
vidim polupraznu čašu s vodom
na stolu
ostavljenu sinoć
lagano ispružam ruku
i ispijam tu vodu

hoću nekom nešto da kažem
ali nema nikoga

posmatram svoje stvari po sobi
neke kao prvi put da vidim
dugo se zamislim na svakoj od njih
probuđen
žmirkam i
pravim čudne grimase
glava mi je teška
iako sinoć nisam pio
a i rano sam legô
dugo sam spavao
to sinoć mi se sad čini veoma daleko

sećam se da sam nešto sanjao
grudi mi ispuni neko teško osećanje
koje mi
grimasu
još kiselijom pravi
čim pomislim na taj san
grudi mi se stežu sve više
i ne mogu da ga se setim
to me još više zamišlja nad tim
sada primećujem da je baš hladno
setim se da Ovi više ne greju
da je proleće počelo
da su dani topli
a jutra hladna
naterah se da se pridignem
da otvorim prozor
i pustim topliji vazduh od spolja
da zagreje moju sobu
iskoristih to pridizanje
otidoh u kupatilo
mokrih
umih se
otidoh u kuhinju
skuvah kafu
vratih se na krevet
beše još hladnije
s prozora vazduh sekao mi je
leđa
nije mi se opet ustajalo
promeškoljih se malo
i srknuh tople kafe

opet htedoh nekom nešto da kažem
ali ne beše nikoga

pokušavam da se setim šta danas ima
da radim
ali ni jedne obaveze ne mogu da se
setim
ni jedne obaveze za danas
čudno
na to nisam navikao
pa, šta onda da radim?
popiću ovu kafu, pomislih, a onda
ću videti
šta dalje...

nastavljam da razbacujem pogled
po praznoj sobi
iako prazna
krcata je stvarima
malim
velikim
nepotrebnim stvarima
čuvanim ko zna od kada
i ko zna zbog čega
prazne kutije predmeta davno kupljenih
kese u kojima su donešeni
nabacane u jednom ćošku
neki stari pokvareni aparati
delovi nekih drugih uređaja
pokvareni
odbačeni
pronađeni
i donešeni ovde
da budu čuvani
pomislih
koliko smeća
ne nalazim odgovor
zašto to čuvam

u jednom ćošku primećujem krokodila
od prašine
kao fudbalska lopta
mrda se
levo – desno
pod naletom vazduha
što dolazi kroz prozor koji sam otvorio
kao prvi put da ga vidim
a svestan sam da sam ga morao gajiti dugo
jer je veliki porastao
odeće nema mnogo
ono što sam sinoć svukao sa sebe
bačeno preko fotelje
jedan džemper
jedne farmerice
čekaju da ih danas opet obučem
gomila knjiga s jedne strane
svaka otvorena na nekoj stranici
čekaju da nastavim sa čitanjem
prelazim prstima po njima
i ostavljam šaru u prašini
s druge strane još veća gomila
nekih drugih knjiga
uredno složenih na polici
dugo prikupljanih, kupovanih, čuvanih
i nikad otvorenih
čuvanih
za neko vreme
što će nekad
doći
gledaju me i čekaju
strpljivo

opet hoću nekom nešto da kažem
ali u sobi nema nikog

onaj krokodil samo s vremena
na vreme
otvara i
zatvara
svoju čeljust
kopča od kaiša na onim farmericama
nakon čitave noći borbe
konačno je pretegnula
i pada preko ivice fotelje uz kratki zveket
knjige su i dalje nepomične
ližu prašinu suvim jezicima

da li zbog kafe
ili toplog vazduha
koji je počeo da ulazi kroz onaj prozor
jer se sunce već izdiglo
i rodio se novi
topli prolećni dan
počinjem da se prisećam sna
grudi me ne stežu toliko kao prvi put
kada sam pomislio na njega
fragmenti slika iz tog sna proleću pred očima
ništa nije povezano
gomila nepovezanica
o svakoj slici razmišljam posebno
ne pokušavam više ni jednu da uklopim
u neku celinu
svaka je za sebe jedinstvena
i cela
i onda kada sam i o poslednjoj promislio
kao da su me neke nevidljive ruke odigle
od kreveta
počeh da se smejem
naglas
neverica i radost me obuzeše
ushićen
lebdim
smejem se
a dlanovima brišem suze s obraza
poskakujem na krevetu
leđa me više ne bole
miris proleća i topli vazduh duboko
udišem kroz nos
sunce
suze
na trenutak bezuspešno pokušavam
da umirim refleksno podrhtavanje grudi
i smirujem jecaje
više ne razlikujem
smeh i plač

opet sam hteo nekom nešto da kažem
onda smo pričali dugo
popričali
ispričali se
i na kraju prijateljski rastali

evo, malopre sam ustao
sklopio usisivač
nema više onog krokodila
izbacujem one nabacane kutije
gužvam one kese
bacam one aparate
sve to čuvano ni za šta
i ni za kad
kroz prozor.

28.04.08. 11,00-12,30

PISMO (pesma)

Nešto što sam napisao pre 9 godina.....

PISMO

napiši mi bar nešto
volim napisane stvari
pošalji mi poštom
jer volim napisane stvari
poslate poštom

zajebi telefon
zajebi email
vrati se u prošlost
i onako se sve vraća
(u prošlost)

učini taj rimejk zbog mene
ako išta želiš
(zbog mene)
nalaži se koliko hoćeš
ali želim taj list papira
u rukama da ga čuvam

07.09.99.

JUTRA (pesma)

JUTRA

fale mi jutra
ona jutra
bez pritiska i stresa
kada se budim
bez budilnika
a opet rano
i na vreme
polako i na tenane
odmoran i ceo

kad ustanem i nasmejem se
što komšijina košulja samo što nije sletela sa štrika
ako dune malo jači vetar

kad mogu da
dok pijem kafu i palim cigarete
smišljam šta ću i ku’ ću
pa i kad smislim
da se opet premišljam
i izmišljam nešto drugo

sviđa mi se
samo to
što onda mogu,
o tome
šta ću i
ku’ ću,
da mislim

18.06.08.

PITANJE (pesma)

PITANJE

postaviću ti pitanje
na koje odgovor imati nećeš
reći ćeš mi samo
zato što to želim
volim
sviđa mi se
i biće to tvoji najjači argumenti
a ja ću biti onaj koji
sa tobom ružno priča
ne poštuje tvoje
ne razume
ne želi
i ne može da shvati

napašćeš me da bi se odbranila
od mog napada
koji nije postojao
svaka tvoja reč
kao mlaz vrelog ulja na mojim grudima
teći će

a ne znaš
da mi do tebe nije stalo
ne bih planuo
ne bih ti rekao ni reč
pa poželela i da na mesto svoje lepe glave
posadiš plastični cvet
(s elektronskim senzorima boljim od čula
i mikročipom koji nepogrešivo misli)
bilo bi mi svejedno
i šta želiš
i šta voliš
šta te čini srećnom
i ispunjava
ne bih rekao ništa
posmatrao bih tvoje metamorfoze
svako novo bušenje
oslikavanje
dodavanje
oduzimanje
ispunjavanje
i pitao se dokle to može da ide
bilo bi čak zabavno posmatrati te takvu
da, bilo bi, samo da mi nije stalo

20.07.08.

DAV (pesma)

Onog dana u Rosama, koji sam proveo sedeći u konobi, ispijajući kafe, slušajući i posmatrajući ljude koji su tuda prolazili, duže ili kraće zadržavali, ispijali svoja pića i nestajali negde, pa se posle opet vraćali i ponovo nešto ispijali ili jeli, pisao sam onu pesmu onoj konobarici, a u pauzama čitao pesme Vaska Pope. Ceo taj dan se pretvorio u isčekivanje večeri kada ću moći da pošaljem onaj mail, ali pošto je veče bilo još uvek daleko morao sam nekako da ispunim dan, a ispijanje kafa u hladu, čitajući i pišući činio mi se kao najpogodniji za to.
Te dve Popine knjige koje sam imao kod sebe, tog dana sam pročitao više puta, prelazio iste strofe, neke delove naučo i napamet. Skoro mi se nije bilo desilo da se u nekim pesmama u toj meri prepoznam, podsetio sam se na osećaj koji sam imao sam pre nekoliko godina kada sam se sreo s Matijinom "Verom", ili Brankovom "Uzalud je budim", kada sam čitajući ih mogao da se uživim i razumem svaki stih, da shvatim metafore i poređenja koja do tada nisam razumevao, iako sam ih čitao desetak godina ranije u gimnaziji. One su i tada bile "lepe", ali daleko od toga da sam razumevao njihov smisao i stanja o kojima su pesnici govorili. Vasko je bio moje novo "otkriće" tog dana u Rosama i uživao sam na desetine puta da preko jezika premećem "Patku", "Vrati mi moje krpice", "Predele", "Spisak", ushićenje je nastalo čitavši "Zev nad zevovima", a mrtvačka ukočenost i neverica prepoznavanjem svojih nekih stanja u "Igrama", naročito u "Pre igre" i " Posle igre".
Prirodna posledica nastalog oduševljenja je verovatno i pesma "U KONOBI", ali i pesma "DAV" koja je nastala sledećeg dana u Kotoru, u starom gradu, u jednoj diskoteci gde sam se našao nakon napornog dana lutanja po zalivu, traženju smeštaja, gladovanja i neprestanog isčekivanja reakcije na onaj mail, koji sam predhone noći ipak poslao, koju, uzgred, ni do danas nisam dočekao.
Kao po naređenju to prvo veče u Kotoru moralo se negde "izaći", pa završismo u starom gradu u nekoj diskoteci stojeći za stolom. Kiselog i nezainteresovanog lica posmatrao sam ljude koji su se tu zadesili, načine na koje se provode i izraze njihovih lica, pokušavao da prodrem iza njihovih očiju i čujem šta misle. Sve je bilo isto, hiljade puta viđeno u bilo kom gradu, sve je preslikano, nema ničeg novog, zabava po šablonu i onako kako je možda negde propisano da se zabavlja u 2008. ili bilo kojoj drugoj godini koja je bila ili dolazi. Još jedan deja vu.
Ipak, u jednom momentu pažnju mi je privukla neka gužva, pomerio sam se malo da bih video šta se dešava: stariji bračni par, koji je tu bio iz samo njima znanog razloga, na neki moderni techno hit, igrao je valcer, njegova desna i njena leva ruka ispružene i šakama čvrsto spojene, rasterivale su klinčadiju oko sebe, koja je brzo napravila krug u kome su njih dvoje skakućući plesali valcer. Oni što su stajali u krugu ismevali su ih i nisu mogi da veruju kakve budale su među njima, deca su bila zatečena. Nasmešio sam se načinu na koji je to dvoje iskazalo svoj protest protiv "modernih shvatanja" i načina kako se mladi danas "provode". Bili su mi simpatični, blesavi...
Tada primetih da mi se ide u wc, pogled ispravih u pravcu gde treba da stignem, negde unutra iza šanka, gde je bila najveća gužva i počeh da se probijam.
Nakon čekanja od petnaestak minuta ispred vrata "unisex" wc-a, jednog jedinog u celom objektu, nakon što sam propustio dve mlade dame koje su došle posle mene i jednog tipa koji je to s negodovanjem propratio, a stigao je pre mene, ušao sam da pišam. Otpuštajući kopču na kaišu u glavi mi se javilo "Bio jednom jedan.....DAV..."
Ostatak večeri u toj diskoteci proveo sam i dalje stojeći za istim onim stolom, nisam video ni čuo ništa oko sebe a u "notes" mobilnog telefona ukucavao sam stihove koji su mi se javljali. Narednih nekoliko dana sredjivao sam ih i nastao je DAV:


DAV
Vasku

bio jednom jedan dav
smešan i mislio je dobar
davao se
više kad ne treba
manje kad treba
i uvek ostajao sam
taj dav

uzimao se kad se davao
najviše onda kada je sebe imao najmanje
a najmanje onda kada je mislio da sebe daje najviše

i nije mu bilo bitno
ni kad
ni kome
jedino je bilo važno da se da

davao se zbog davanja

a kada su njemu davali nije znao da uzme
jer naučio je da od svega uzima ništa
a od ničega sve

davao je što ima
ali je stalno ostajao
bez onoga što nije imao
i tada kukao više nego da je ostao bez rođenog
prsta
ruke
oka
ili
jezika

i u svom tom davanju
razdelio je sve
i jedino mu je ostala
gola okrnjena glava
bez tela
i još jedino je hteo
za nju da nađe
neka ramena
na koja bi je mogao tako odvaljenu
da položi

ustvari
tražio je Davovsku sigurnu kuću
u koju je mislio da će ga primiti
samo ako se daje više i više
jer tako bi pokazao da je on pravi dav
i da zaslužuje da ga tamo prime
ali nisu
jer on zapravo nikome nije ništa davao
a oni su to dobro znali
pa su mu ispred nosa zaključavali vrata
isto kao što je i on mudro zaključavao svoje blago
koje nije davao

onda je njome udarao u njih
i sve ono što se s nje krunilo
jedva čekao da
deli naokolo naširoko
ali retko ko je pokazivao interesovanje
za te otpadotine

krunio se dalje smanjivao
krupio nestajao
pa kad više nije bilo ničega
ni te glave
ni onoga što će biti
ni onoga što je moglo da bude
ni onoga što nije bilo
nekim čudom
rađao se iz te svoje zlatne prekrupe
i postajao opet onaj smešni dav
s početka ove tužne priče

10.08.08.

REALAN PROBLEM (pesma)

REALAN PROBLEM

vrati se
realnim problemima
dokle misliš da sanjaš
da spavaš
muka je velika
treba se posvetiti rešavanju
realnih problema

dokle misliš da bežiš
i dokle ćeš bežati
već si odmakao daleko
kada ćeš više stići
ako si uopšte negde i krenuo
kad ćeš dovoljno daleko odmaći i
moći reći
e, sad sam pobegao
bezbedan sam
neće me naći
to od čega bežim
sad mogu da se posvetim
realnim problemima

dokle misliš da rešavaš
nerealne probleme
da se zamajavaš glupostima
ej, bre, osvesti se, čoveče,
život prolazi pored tebe
dozovi se pameti
da mislim da je nemaš
ne bih ti ništa ni govorio

vidiš kako mi
pratimo sve što se dešava
razgovaramo međusobno
sagledavamo stvari iz više uglova
razmenjujemo informacije i mišljenja
koje je svako od nas usput prikupio
i trudimo se da rešavamo
realne probleme

neke smo i rešili
ali mnogo više ima onih još uvek nerešenih
trudimo se i život nam je dinamičan
radimo nešto
mislimo
smatramo
znamo
zastupamo
zastupaju nas
slušamo
govorimo
slušaju nas
govore nam

a ti?
samo bi da spavaš
da sanjaš
trgni se malo
šta se to s tobom dešava
ne možeš tako.
gde si?

26.07.08.

U KONOBI (pesma)

Napisano devojci iz Niša koja je radila u jednoj konobi u Rosama na ulazu u Boku, u avgustu ove godine. Isprovociran agresivnim i prepotentnim ponašanjem tri matora Crnogorca koje je služila, ispijajući sedmu produženu s mlekom i ko zna koju čašu vode, napisao sam joj ovu pesmu. Zamolio sam je za uslugu, da mi dozvoli da se poslužim njenim laptopom kako bih tog dana poslao jedan važan mail, pristala je i rekla gde ćemo se naći nakon što završi s poslom... To veče, čekao sam je dva sata, nije se pojavila, tražio sam je, nisam je našao, a rok za slanje maila je prolazio... Nameravao sam da je pitam za puno ime i prezime i posvetim joj ovu pesmu... Narednog jutra napustio sam Rose i više je nisam sreo...


U KONOBI

ponosno
tri ostarela primorska lezileba
iz dosade
od ranog jutra
ispijaju lek
protiv ništavila umišljene veličine
u ukusu zelenog čaja i flaširanog vina
sa sanjivog lica tek probuđene
mlade žene

u kavezu od sunčevih zraka
crtaju kilometre umorna stopala
ponosno

Rose, 09.08.08.

DUH (pesma)

DUH

kad smo bili mali plašili su nas duhovima
duh je bio taj koji dolazi noću
a mi ti koji nemi
ukočeni
prestravljeni
ne smemo da otvorimo oči
čekamo da ode
ili da uradi nešto strašno
ne znamo ni šta
ni kako
ali nešto toliko užasno
da su od same pomisli na to
naša srca vrlo brzo izgorela
zbog prevelikog broja otkucaja
u milisekundi

onda smo odrasli
ubili svog duha
smejemo mu se
zadovoljni pobedom u dobijenoj bici
koju smo davno vodili pod jorganom

njega više nema
ostao je samo strah da nas podseća
da smo pobedili

mi
pobednici
s bogatim jezikom
obezduhovljeni
i dalje ne razlikujemo
šta je ghost
a šta
spirit

20.07.08.

Sta je bilo?

To bih i ja voleo da znam...